Pitajte Veterinara

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Zanimaju me uslovi držanja, kao i koliko i koju hranu dnevno jede ova vrsta agame? Da li se ishrana razlikuje i menja kako agama odrasta? Nikola O: Redhead agama (Agama agama) prirodno nastanjuje područje Afrike. Spada u srednje velike guštere, dužine oko 40 cm. Mužjaci su nešto veći od ženki a dominantnog mužjaka karakteriše glava crvene boje kao i vrh repa, telo plave boje, a tokom dana i noge su plave boje. Tokom noći dominantni mužjaci, ali i ženke, su smeđkaste boje. Ženke polno sazrevaju u periodu od oko 15 meseci dok mužjaci sa dve godine. Tek izlegli mladi imaju dužinu tela oko 3.8 cm i repa oko 7.5 cm. Adolescentima se smatraju u periodu od dva do četiri meseca. Ovoj agami treba obezbediti dnevnu temperaturu između 29 i 35°C a noćnu od 24-28°C. U terarijum treba smestiti osvetljenje celog sunčevog spektra 12-14 sati dnevno. Terarijum od oko 120 litara zadovoljava potrebe na životnom prostoru jedne do dve agame. Terarijum treba urediti sa velikim brojem mesta za sakrivanje, mestom za sunčanje, posudom za vodu. Preporučuje se da blago poprskate stranice terarijuma vodom u jutarnjim satima kako bi se obezbedila adekvatna vlažnost. Redhead agama je mesojed, primarno insektivor (crvčci, skakavci,...). Međutim, poznato je i da se hrani malim sisarima, malim reptilima, vegetacijom kao što je cveće, trava i voće. Agama je predator koji sedi i čeka. Lovi čulom vida, sakriva se u vegetaciji, iza kamena i sl., i čeka dok insekt ili mali sisar ne prođe kraj njega kako bi se dao u trk za lovinom. Love plen jezikom na čijem se vrhu nalaze mukozne žlezde koje pomažu da se manji plen (npr. mrav) "prilepi" za jezik. Kako se agama isključivo hrani živom hranom, u ishrani morate biti oprezni. Ako se radi o mladoj agami, do četiri meseca starosti, hrana koju koristite mora biti vrlo sitna. Opšte pravilo koje važi u ishrani agama kaže da plen ne sme biti veći od 2/3 veličine njihove glave. Hranjenje prevelikim komadima ili plenom, može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme, a najčešće dolazi do paralize, ataksije, gušenja, pa i do smrti. Ishranu započnite malim cvrčcima, crvima, a kasnije i malim pinki miševima kada Vaša agama bude dovoljno velika da ih može progutati.Kako se agame u prirodi hrane uglavnom bezkičmenjacima, koji su im izvor belančevina koje su im neophodne, u zatočeništvu u ishrani takođe mora biti zastupljen dovoljan postotak belančevina. Preporučljivo je da su beskičmenjaci koje dajete živi, sveži, jer su na taj način mekši, izbegavamo žilavost kao kod uginulih jedinki. Tako će se i lakše probaviti egzoskelet, koji može dovesti do zatvora i drugih problema sa varenjem. Kako agama raste, kasnije je preporučljivo hraniti je manjim miševima, koji su hranjiviji, a i manja je mogućnost nastanka probavnih smetnji. Odrasla agama se hrani svaki drugi dan dok je mlade agame potrebno hraniti dva puta dnevno. Odrasloj je agami u proseku po obroku dovoljno oko 7-10 crvičaka, odnosno dva "baby" miša. Iako ove količine mogu i neznatno varirati najbolji je pokazatelj odbijanja hrane kada je agama sita. Savetujem da 3 - 5 puta nedeljno dodate kalcijum na hranu, a mladim ili gravidnim agamama svakodnevno. Osim kalcijuma, 2 - 3 puta nedeljno dodajte i multivitaminske preparate.  

Odgovara: Ana Jovanović, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Moja kornjača stara 15 godina mi već godinama unazad ima artritis, bila je kod vetrinara dobila par injekcija i lek i rekli su mi da tu na dalje ne mogu dodatno pomoći. Ona se navikla na takva život i ne može puno da pomera prednje nogice, zato su sad zadnje  jake i mišićave. Pokušavam joj davati hranu obogaćenu kalcijumom. Zanima me da li mogu još nekako pomoći da joj olakšam tu bolest? Hvala, VesnaO: Kornjače su životinje čije zdravlje uveliko zavisi od uslova držanja i načinu ishrane. Vodene kornjače, koje su ujedno i najčešći kućni ljubimci, poreklom su iz Severne Amerike, a žive u toplim rekama i stajaćim vodama. One su pretežno mesojedi, ali se hrane i vodenim biljem. Za pravilno držanje ovih kornjača neophodno je obezbediti grejanu vodu (24-30°C), kao i sunčalište na kojem se životinja može potpuno osušiti i apsorbovati deo spektra sunčeve svetlosti, odnosno posebnih lampi koje obezbeđuju pravilan razvoj koštanog sistema. U našim krajevima obitava  barska kornjača. Lako se prepoznaje po crnoj boji i žutim pegama. Ove kornjače žive u stajaćim vodama sa dnom prekriven muljem i peskom. Hrana im se sastoji od insekata, punoglavaca i manjih riba, a u starosti se hrane i biljkama. Najpoznatija kopnena kornjača naših krajeva je čančara. Hrani se biljkama ali ponekad pojedu i sitne insekte, gusenice i sl. Čančara živi na suvim, kamenitim, grmljem obraslim toplim predelima mediteranskog područja. Svakoj od opisanih životinja trebalo bi pružiti uslove života najsličnije onima koje inače imaju u prirodi.Artritis je oboljenje zglobova koje može biti akutnog i hroničnog toka. Često se kod kornjača javlja septični artritis čija je pojava bakterijske etiologije. Pri tome mogu biti zahvaćeni jedan ili više zglobova. Simptomi slični artritisu javljaju se i kod gihta kornjača. Giht je bolest vezana za metabolizam. Reč je o poremećaju metabolizma purina sa odlaganjem soli mokraćne kiseline ili mikrokristala urata u različita tkiva, najčešće kosti i hrskavicu. Vrlo važnu ulogu u lečenju gihta ima ishrana. Potrebno je umanjiti unos namirnica koje sadrže purin (meso, iznutrice, riba,), a preporučuje se ishrana bogata voćem i povrćem. Akutni giht se očitava iznenadnim bolom u zglobu koji je izrazito jak i povećava se na dodir. Zglob je crven i natečen. Najčešće je u prvom napadu zahvaćen jedan zglob, dok se kasnije može proširiti i na druge. Hronični giht se očitava taloženjem urata u zglobnoj hrskavici. Javljaju se trajne smetnje, bolovi u zglobovima i mehanički je narušena pokretljivost zglobova.   Tačna dijagnoza može se postaviti rtg snimanjem i punkcijom zgloba.  

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd    P: Zanima me šta karakteriše gušterte iz porodice Uromastyx. MilanaO: Postoji otprilike 13 vrsta Uromastyx guštera. Postojbina ovog guštera proteže se od severozapadne Indije do severozapadne Azije i Arapskog poluostrva pa sve do Sahare. Članovi ove porodice pripadaju gušterima sa šiljastim repovima. Postoji šest vrsta (Uromastyx aegypticu, Uromastyx ornatus, Uromastyx ocellatus, Uromastyx acanthinurus, Uromastyx hardwicki, Uromastyx benti), koje su povremeno dostupne u prodavncmaa kućnim ljubimcima, a ostalih sedam vrsta se izuzetno retko sreću. Uromastyx aegypticus je najveći pripadnik ove porodice, naraste do 75 cm, a teži i do nekoliko kilograma. Ostali pripadnici porodice Uromastyx manji su od 30 cm. Boja kože varira od vrste do vrste, Uromastyx aegypticus i Uromastyx hardvicksu uglavnom tamni i smeđi. Uromastyx achanthinurus može biti žut, zelen, svetlo narandžast ili kombinacija svih tih boja. Uromastyx ornatus menja boju prema seksualnom sazrevanju, odrasli mužjaci su zeleni sa zelenim i narandžastim pegama, dok ženke imaju više žute, smeđe i narandžaste. Svaka vrsta se prilagodila uslovima u kojima živi u prirodi pa je za svaku vrstu potrebno da dobro proučimo njihovo poreklo i način života u prirodi.Budući da je to relativno nova vrsta, nema dovoljno dostupnih informacija. Generalno ova porodica naseljava pustinje pa se prema tome drže u takvom okruženju. Terarijum bi trebao biti napravljen od stakla, sa dobrom ventilacijom. Na dno terarijuma postavljamo grejač, (žičani ili ploču), grejač pokrijemo sa tepihom, na njega se stavlja pesak i kamenje (moramo paziti na orijentaciju, tj. slaganje kamenja, kako se ono ne bi srušilo na guštera). Vrlo je bitno da je sloj silikatnog peska dosta debeo jer se Uromatyx u njega zakopa kada ide na spavanje. Temperatura varira od 16°C do 32°C. Ovi gušteri prilagodili su se vrućoj pustinjskoj klimi pa temperatura može varirati od 32°C pa do čak 45°C na mestu za sunčanje (basking-spot), do temperature u zasenjenom delu terarijuma koja bi trebala biti od 21°C do 25°C. Kao i svim gušterima, dnevne i noćne temperature moraju se razlikovati za oko 10-15°C, tako da je noćna temperatura između 18-21°C.Ponašanje guštera varira od vrste do vrste, čak i kod pojedinaca unutar iste vrste. Određena količina UV zraka obavezna je za sve guštere pa tako i za ove. UV zraci ne prolaze kroz staklo pa tako ne treba stavljati stakleni terarijum na sunce, već se obavezno moraju nabaviti lampe koje emituju određenu količinu UV spektra. Određena količina UV-A i UV-B spektra potrebna je kako bi gušteri mogli sintetizovati vitamin D. Svakako treba obezbediti sijalice, kao i bilo koju drugu instalaciju u terarijumu, od životinja (da se ne opeku na nisku neosiguranu lampu) i od strujnog udara. Većina guštera koji žive u pustinjskoj klimi naviknuti su da ne uzimaju vodu u izvornom-tekućem obliku. Mnoge vrste uzimaju vlagu iz svoje hrane, a neke skupljaju vlagu iz jutarnje rose. Mnogima od tih vrsta čak i smeta prevelika vlaga vazduha. Posudica s vodom mora se ponuditi samo povremeno i nakon nekog vremena trebala bi se izvaditi iz terarijuma.Uromastyx su omnivori, što znači da uzimaju hranu životinjskog i biljnog porekla. Budući da nema previše dostupnih podataka o specifičnim potrebama u ishrani ovih guštera, preporučuje se da im pružite što veći izbor. Mladi Uromastyxi preferiraju hranu životinjskog porekla, poput crva brašnara, cvrčaka i sl. Takva hrana nudi im se tri do četiri puta nedeljno. Od biljne hrane nudi im se kuvani krompir, salata, zelje, lišće maslačka, šargarepa (sitno narendana) itd.Nadam se će Vam ove informacije biti od koristi.

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd    P: Zanimju me osnovne informacije o ovoj vrsti žabe kao i koliki terarijum je potreban, da li je potreban foger, grejač ili lampa... U suštini me interesuju uslovi držanja.Puno hvala na odgovoru! JasnaO: Tomato frog potiče iz severozapadnog dela Madagaskara. Mužjaci su dužine 60 - 65 mm i težine oko 40 - 45 gr, a ženke 85 - 105 mm i težine oko 230 gr. Životni vek im je oko 6-8 godina. Ženke - osim što su krupnije - svetlijih su nijansi crvene i narandžaste boje, a neki primerci imaju i crne tačkice na vratu. Mlade jedinke oba pola imaju podjednaku boju, pa ih je nemoguće razlikovati sve do polne zrelosti. Upravo im njihove boje predstavljaju najjaču zaštitu od predatora, ostavljajući utisak zbog boje da su otrovne vrste. Koža luči belu lepljivu supstancu, koja odbija neprijatelja, odnosno ukoliko predator uhvati žabu ustima, lepljiva supstanca mu zalepi usta i oči, a kod osetljivijih osoba toksin u lepljivoj supstanci može izazvati alergijsku reakciju. U zatočeništvu se relativno dobro prilagode novim uslovima života. Kao podloga u terarijumu se stavlja zemlja, koja ne sadrži nikakve hemikalije i sl. i to u debljem sloju, kako bi se žaba mogla ukopavati i sakrivati. Temperatura u terarijumu leti bi trebala biti 20-25°C, a zimi nešto niža. Dakle, nije potreban grejač, pa se slobodno terarijum može postaviti na sobnoj temperaturi. Kako se vole ukopavati tj sakrivati, možete postaviti i nekakvo skrovište koje mora biti dovoljno vlažno. Terarium se prska vodom dva puta na dan. Ova vrsta ne zahteva posebno osvetljenje, pa se preporučuje 2-3 sata na dan uključiti UV rasvetu. Ukoliko uslovi u terarijumu nisu adekvatni, to ćete vrlo brzo primetiti, jer će žaba reagovati promenom boje tela u izrazito tamnu.U zatočeništvu se hrane cvrčcima, crvima, pa čak i pinky miševima. U prirodi se najčešće sakrivaju u zasedi i pojedu sve što naiđe. Kako su ovo noćne životinje, danju ih nećemo imati prilike previše viđati, jer tada najčešće borave zakopane pod zemljom. Kada se uplaše, naduvaju se poput balona. Pare se za vreme kišnih dana između februara i marta, u stajaćim vodama ili vodama sporog toka. Polnu zrelost dosežu izmedu 9. i 14. meseca starosti. Mužjaci se specifično oglašavaju za vreme parenja i na taj način dozivaju ženke. Nakon oplodnje, ženke legu jaja u vodenim površinama, iz kojih se 36 sati kasnije legu mladi. Tada su oko 6 milimetara dugi. Metamorfozom prelaze u stadijum kada su žute boje, koji se u popunosti završava 45 dana nakon što izlegu jaja.

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Pročitala da su Tokay gekoni najagresivnija vrsta guštera, zanima me da li je to istina, koliko porastu i da li su aktivni danju ili noću? Hvala! TijanaO: Tokay gekoni prirodno potiču iz Jugoistočne Azije. Relativno su veliki, bledo sive boje sa plavkastim mrljama (tamna okolina) te tamnosiva boja sa crvenim mrljama (svetla okolina). Kao većina gekona, oviparni su i jedu insekte. Tokay gekoni imaju specijalizovane lamele na prstima koje im omogućavaju hodanje po vertikalnim površinama čak i plafonima. Suprotno uvreženom mišljenju ove lamele nisu lepljive već su sastavljene od malih, mikroskopske veličine filamenata (niti) koje pronalaze jednako sitne nesavršenosti na površini kojom hodaju (čak i staklo). Kao većina guštera, tokayi imaju sposobnost menjanja boje u zavisnosti u kakvoj okolini se nalaze; mogu potamneti ili posvetleti svoje telo i mrlje kako bi se bolje uklopili u okolinu. Uprkos činjenici da tokay gekonima ne smeta da žive u blizini čoveka (izvor hrane i skrovišta) jedni su od najmanje druželjubivih gekona. Poznati su po svom naglom temperamentu, grickanju ruke koja ga hrani, čisti ili na druge načine dolazi u njegovu blizinu. Njihovi ugrizi su moćni - uhvate se za ruku i puštaju jedino kad to njima odgovara.Kontakt sa ljudima može kod ove vrste biti vrlo stresan jer su poznati po tome što preferiraju da budu solitarne životinje. Za pripitomljavanje treba znatna količina strpljenja. Počinje se sa nežnim diranjem gekona, a potom držanjem. Većina gekona vrlo dobro prihvata ovakve bliske kontakte dok su u terarijumu. Prema iskustvima vlasnika, ove vrste gekona, uspeli su u potpunosti pripitomiti tokay gekona, međutim savetuju da ako tražite jednog od gekona bolje je rešenje leopard gekon ili fat-tailed gekon. O leopard gekonu smo pisali u odgovru Leopard gekon - najvažnije informacije. Osnovne informacije o vrsti fat-tailed gegon smo objavili u odgovoru Fat tail gekon (Hemitheconyx caudicinctus).Ukoliko se ipak odlučite na tokaya samo nekoliko smernica o smeštaju. Trebalo bi ga smestiti u adekvatno opremljen terarijum, a imajte na umu i činjenicu da se retko viđa tokom dana jer su isključivo noćne životinje. U terarijumu treba postaviti biljke na koje će se penjati ili sakrivati, a istovremeno biljke će održavati vlagu u terarijumu. Terarijum bi trebao biti veličine minimalno 75 litara kako bi se omogućilo dovoljno prostora za kretanje i skrivanje kao i za omogućavanje uspostavljanja temperature (dnevna 24-32°C, a noćna 21-27°C). Što se ishrane tiče treba ih hraniti svakodnevno (crvčci, zoophobasi i sl.), a veći tokayi prihvataju i pinki miševe.Ne piju iz posude za vodu tako da se svakodnevno jedna strana terarijuma mora prskati (u večernjim satima). Drugi način povećanja vlage u terarijumu i obezbeđivanje vode za gekona je smeštanje kockica leda na vrhove biljaka (istopljena voda se sliva pa je on može jezikom lizati).

Odgovara: Milan Milanović, dr. vet. med., Pet centar, Sentandrejski put 11, Novi Sad P: Interesuje me kako da prepoznam da li je kornjača živa i da li je sa njom sve u redu u periodu hibernacije. U pitanju je jako mlada kopnena tj. šumska kornjača.Hvala, MilenaO: Među kopnenim - šumskim kornjačama kod nas se najčešće sreću dve vrste. To su Testudo hermanni (šumska kornjača) i Trestudo graeca (grčka). Obe vrste su zaštićene zakonom i obuhvaćene Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženih vrsta divlje faune i flore. Duge su od 20 - 30 cm i mužjaci su uglavnom manji od ženki a donji deo oklopa - plastron im je blago udubljen, dok je kod ženki ravan. S obzirom da kornjaču držite u stanu i da nema mogućnosti da boravi na otvorenom kada bi direktno bila izložena sunčevoj svetlosti, što joj je neophodno za normalne fiziološke procese, neophodno im je obezbediti što optimalnije uslove u terarijumu. Kornjače u prirodi preko zime imaju period hibernacije na temperaturi od 5 stepeni, kada borave zakopane pod zemljom. Iz zimskog sna se bude u martu i aprilu, kada pronalaze partnera za parenje. Parenje se odvija u junu, kada ženke proizvode posebne mirise kojima privlače mužjaka. Ženka snese 3 - 13 jaja koje ukopa u podlogu terarijuma. Vreme inkubacije iznosi od 100 - 200 dana. Ove temperaturne uslove (postepeno snižavanje temperature kao u prirodi) nemoguće je obezbediti u kućnim uslovima držanja, kada je neophodno da temperatura bude konstantna tokom čitave godine (oko 25 stepeni). Kornjačama koje se gaje u kući neophodno je obezbediti topao i suv terarijum (stakleni) sa poklopcem i što većom površinom dna, kako bi se kornjača nesmetano kretala. Stranice terarijuma moraju biti dovoljno visoke da kornjača, kada se propne na zadnje noge, ne može da dohvati ivicu i da se prebaci izvan terarijuma. Za osvetljenje je neophodno obezbediti UV lampu koja imitira sunčev spektar, neophodan za sintezu vitamina D, kako bi se obezbedila akumulacija kalcijuma u kostima, jer u protivnom dolazi do problema sa oklopom. Kao podloga u terarijumu može se koristiti krupna strugotina od neimpregniranog drveta ili treset. Neophodno je redovno održavanje higijene (menjanje zaprljane podloge, čišćenje i pranje). Ova kornjača je isključivo biljojed, voli svakakvo povrće, a ponekad pojede i crve, gusenice i sl. U zatočeništvu najčešće jede salate i voće, a ponekad im se mogu dodati crvi brašnari i komadići posnog mesa. Hibernacija je kopnenoj kornjači  prirodna potreba. No, ukoliko se drži u zatočeništvu, preporučljivije je ne dozvoliti joj da ulazi u hibernaciju ako nije u potpunosti zdrava. Vreme kada kornjači najbolje odgovara za ulazak u hibernaciju te koliko će vremena provesti u tom stanju zavisi od spoljašnjih uslova i to od temperature. Temperatura koja najbolje odgovara životnim potrebama  je od 25-29°C. Sa snižavanjem temperature usporava se kretanje kornjace, ona postaje sve tromija i  bezvoljnija. Već kod temperatura od 15-18°C počinje pripremanje za hibernaciju. Temperatura između 0-10°C smatra se idealnom za hiberniranje, a nikako nije poželjan pad temperature ispod 0°C jer može dovesti do smrzavanja kornjače. Kornjača  koja boravi u spoljašnjem prostoru (najčešće vrtu) obično sama pronalazi mesto koje joj najbolje odgovara za prezimljavanje pri čemu joj mi možemo pomoći dobrim ograđivanjem prostora (s obzirom da vrlo lako može prekopati ispod ograde) ili dodatno zaštititi prostor smeštanjem kutije dodatno obložene npr. stiroporom. No, ukoliko se pak radi o držanju kornjače u zatvorenom prostoru, preporuka je pripremiti im poseban prostor, najpraktičnije u podrumskom prostoru te održavati temperaturu prostorije oko 5°C. Kornjača se može smestiti u kutiju od drvene ili plastične građe sa vrlo debelim slojem suvog lišća. Pre ulaska u samo stanje hibernacije, ne preporučuje se da kornjače uzimaju hranu minimalno 3-4 nedelje, a smatra se da je idealno vreme i do 5-6 nedelja, jer ukoliko kornjače uđu u stanje hibernacije sa pretrpanim digestivnim traktom može doći do bakterijske fermentacije hrane u crevima. Odrasle kornjače obično provode 4-5 meseci u hibernaciji dok se za mlađe jedinke ne preporučuje period duži od 2-3 meseca. Sa podizanjem temperature okoline, polagano se vraćaju i metaboličke funkcije kornjače u normalno stanje te se lagano uočava povećanje aktivnosti kornjače, a nakon povišenja temperature na optimalnih 25°C i normalno i redovno uzimanje hrane. Mladim i bolesnim šumskim kornjačama se ne preporučuje ulazak u hibernaciju održavanjem konstantne temperature terarijuma.

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Uskora ću imati pustinjsku iguanu. Možete li mi reći nešto o uređenju terarijuma i o uslovima života? Hvala, MarkoO: Pustinjske iguane ili Dipsosaurus dorsalis, pripadaju porodici Iguanidae, a u prirodi borave u području severo-istočne Kalifornije, južne Nevade, Utaha, Arizone, Novog Meksika, te na nekim Kalifornijskim ostrvima. Žive u pustinjskim predelima, i to više na stenovitim i kamenitim delovima pustinja, koje koriste za skrovište od vrućina i predatora. Ova vrsta guštera podnosi visoke temperature bolje od ostalih pustinjskih guštera, pa ćemo ih često susresti kako se sunčaju na stenama i pustinjskom kamenju i pri vrlo visokim temperaturama. Ove iguane dosežu veličinu od oko 40 cm sa vrlo dugim repom, koji je duži do jedan i po puta od dužine tela. Boja tela je smeđa, sa tamnijim nijansama smeđe i sive boje na repu, pa je upravo zbog toga i dobila ime dorsalis. Ima malu glavu sa velikim očima i ušima koje pažljivo osluškuju svaki zvuk u pustinji, kako bi uvek bile na oprezu od predatora. U prirodi se hrane hranom biljnog porekla, koja i čini osnovni meni ove vrste iguane, ali ponekad se počaste i kojim insektom, najčešće nakon hibernacijskog perioda, kako bi što pre nadoknadile potrebnu energiju. Pustinjske iguane u prirodi hiberniraju, a sredinom marta se bude iz zimskog sna, kada se pripremaju za parenje, koje se obično dešava u martu i aprilu. U maju i junu obično izlegu 2 - 10 jaja, iz kojih će se pred kraj jula i u avgustu izleći mladi. Mladunčad ima karakterističnu roze nijansu na stomaku.Terarijum mora biti veličine minimalno 350 - 400 litara, kako bi ovaj gušter imao dovoljno prostora za kretanje. Dno terarijauma je potrebno prekriti sitnim peskom. Na pesak je potrebno staviti nekoliko manjih stena ili kamenje. Takav dekor je potrebno pre postavljanja dobro oprati u vrućoj vodi. Stene i kamenje je potrebno učvrstiti akvarijumskim silikonom za dno terarijuma, kako se iguana ne bi povredila sakrivajući se pored kamenja. Osim stena, potrebno je staviti i biljke i to najbolje veštačke, kako bi se gušter mogao penjati i sakrivati. Jedan deo biljka je potrebno smestiti u terarijum u kojem je veća temperatura, u blizini sijalice, a drugi deo biljaka se postavlja u hladniji deo terarijuma. Na taj način će gušter izabrati mesto koje mu najviše odgovara. U hladniji deo terarijuma potrebno je staviti i posudicu sa vodom, koja će imitirati izvor vode u pustinji. Iguana će vrlo brzo shvatiti za šta joj ta posudica služi. Temperaturu u terarijumu ćete održavati specijalnim grejačima za terarijume. Temperatura u hladnijem delu terarijuma bi trebala iznositi oko 26°C, dok u toplijem delu i do 37°C. Savetuje se postavljanje sijalice Sun Glo, pa i Heat glo, kako bi se postigla temperatura od 45°C na sunčalištu. Uveče se ova sijalica isključuje, kako bi temperatura u terarijumu pala i postigla se noćna temperaura od 16-25°C. Ovu temperaturu nije problem postići u letnjim mesecima, međutim u zimskim mesecima verovatno ćete morati koristiti i Night glo osvetljenje. Svakako postavite i termometar, kako biste imali tačan uvid u temperaturu u terarijumu. Idealna temperatura vrlo je bitna za normalano odvijanje procesa varenja hrane, jer u suprotnome često dolazi do probavnih poremećaja koji mogu završiti i fatalno. Osim temperature vrlo je bitno i UV osvetljenje, posebno UVB spektra, kako bi se omogućila nesmetana sinteza vitamina D3 u organizmu. Manjak ovog vitamina dovodi i do manjka kalcijuma, a time i do koštanih metaboličkih bolesti, od kojih je glavni simptom hipokalcemija - smanjen nivo kalcijuma u krvi, što se klinički manifestuje problemima lokomotornog sistema, te koštanog dela usnog aparata. Ovo osvetljenje je potrebno omogućiti oko 12 sati dnevno.U zatočeništvu najčešće jedu maslačak, salatu, peršun, šargarepu, hibiskus, raštiku, geranijum, krušku itd. Svakako je potrebno voditi računa da je voće i povrće uvek sveže, te da nije tretirano pesticidima i drugim otrovima. Uz hranu potrebno je dodavati i multivitaminske preparate kao i preparate kalcijuma.

Odgovara: Ana Jovanović, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Koji su uslovi potrebni za držanje guštera basiliska?Hvala. GoranO: Basilisk je gušter kojem je prirodno stanište Guatemala, Kostarika i Kolumbija. Karakterističan je po sposobnosti da trči po vodi, zbog čega ga u svetu zovu i Hristov gušter. Tu sposobnost ima zbog posebne građe svojih nogu. Kada nogom dodirne površinu vode, ispod vode se stvori vazdušni mehur, a budući da basilisk brzo pokreće noge, taj mehur ne pikne pre nego što gušter napravi sledeći korak. Kod hobista se najčešće sreću dve vrste basiliska: smeđi basilisk (Basuiliscus vittatus) i Zeleni basilisk (Basiliscus plumifrons). Basilisk se hrani cvrčcima, crvima, voćem (sitno naseckane banane, smokve, grožđe). Minimalna veličina terarijuma mora biti 120 cm dužine, 50 cm širine i 100 cm visine. Temperatura u terarijumu mora varirati danju 27-32 stepeni celzijusa, a noću 23-24 stepeni celzijusa. Stalna minimalna temperatura u terarijumu se postiže podnim grejačem. Sijalicom za sunčanje (Day glo) obezbedićete mesto koje je puno toplije, pa će gušter udaljavajući se ili približavajući sijalici regulisati svoju telesnu temperaturu, koja u potpunosti zacisi od okoline kao i kod svih hladnokrvnih životinja. Obavezna je stalna rasveta koja emituje širok spektar UVA i UVB zraka, frekvencija prilagođenih za guštere vlažnih šuma (Repti-glo 2.0.). Vlaga u terarijumu treba biti 75-80%, a postiže se dnevnim prskanjem vodom obogaćenom mineralima za gmizavce (Elektrod3ize i dr.) ili postavljanjem terarijumskog vodopada, koji će osim vlaži terarijum, stimuliše guštera na prirodno ponašanje prilikom konzumiranja vode, a takođe će onemogućiti defeciranje u vodu za piće. Svakako je, ako i obezbedite ovakvu pojilicu, potrebna plitka i široka posuda za vodu u kojoj se gušter može kvasiti, što je važno pred presvlačenje. Vodu treba često menjati jer gušteri često obavljaju nuždu prilikom kupanja. Dobro je postaviti i posudu za crve, te eventualno hranilicu za cvrčke.Terarijumska podloga mora biti prilagođena održavanju vlažne atmosfere (Forrest bark i sl.). Veštačke biljke (jer su određene biljke otrovne za njih, pa je ovo najsigurnije rešenje) i grane će mu poslužiti za penjanje i vrlo važan prostor za sakrivanje. Što je terarijum veći, to su bolji životni uslovi za guštera.

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Koliko često treba menjati aktivni ugalj i sunđer u filteru? Inače držim 2 male crvenouhe kornjače.Hvala na odgovoru, Lidija O: Voda je prirodni medij u kojem žive crvenouhe kornjačice, zato je vrlo bitna njen kvalitet i čistoća. U vodi se odlažu sve otpadne materije iz metaboličkih procesa koji se odvijaju u organizmu kornjače, pa se voda vrlo brzo prlja. Čista i kvalitetna voda je jedan od važnih preduslova za održavanje zdravog statusa kornjača. Poznato je da kornjače prljaju vodu u velikoj meri, pa je potrebno menjati vodu što češće. Čistoća vode se održava čestim menjanjem vode uz korišćenje posebnih sredstava za omekšavanje vode, koji vežu hlor i teške metale, a bogati su i kalcijumom. Važnu ulogu ima i adekvatan filter. Aktivni ugalj u filteru veže hemijski otpad iz vode, a potrebno ga je menjati jednom mesečno. U protivnom, ako se ne menja u tom periodu, dolazi do ispuštanja otpadnih materija nazad u vodu, odnosno do gubitka moći upijanja hemijskih spojeva iz vode. Sundjer filtera nije potrebno tako često menjati. Dovoljno je očistiti ga po potrebi, odnosno prema količini zaprljanosti, koja se jasno može videti na sunđeru.

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Zanima me ukratko o kukuruznim zmijama, tj. uslovi držanja. Zahvaljujem na odogoru. VeselinO: Kukuruzna zmija je jedna od prvih zmija koju je čovjek počeo držati kao kućnog ljubimca. Veličina ove zmije kreće se oko 60-180 cm. Narandžaste do smeđe-žute je boje, ali postoji mnogo varijacija ovog ljubimca, vezano uz razne kombinacije boja i šara, sve do popularne "snow corns" koja je beličasta. Razmnožavaju se od marta do maja, kada mogu da snesu 10-30 jaja iz kojih se za 60-65 dana izlegu male zmije. Nakon navršenih 18-36 meseci starosti polno sazrevaju, a mogu živeti do 20 godina, što naravno zavisi od uslova držanja i nege. Ova zmija vrlo lako beži iz svog terarijuma (po čemu su poznate). Terarijum mora biti veličine 19-38 litara u početku razvoja,posle jE treba držati u terarijumu veličine 76-150 litara, gde mora imati nekoliko mesta za sakrivanje (od biljaka, kamenja, granja i slično).  Temperatura u terarijumu mora varirati od 21-24 C na jednom do 26-29 C na drugom kraju terarijuma, tako da sama zmija odluči gde će boraviti tokom dana - ako joj je hladnije izabraće deo sa višom temeperaturom, dok se njena telesna temepratura ne podigne. Ako se ne pazi na ovaj faktor (temeperatura), dolazi do usporavanja varenaj hrane, infekcije respiratornog sistema i uginuća zmije. Previsoka temeperatura u terarijumu uzrokuje neurološke smetnje. Temepratura se može regulisati jednim podnim grejačem ili jednom (ili više) spot-lampom, naravno uz stalnu kontrolu temeperature (termometar). Mlade zmije hrane se svakih 5-7 dana jednim mladim pinky mišem, a odrasloj zmiji daje se svake dve nedelje jedan veći miš. Ponekad kukuruzna zmija od 50 cm može da pojede do sedam malih pinky-miševa.Napominjemoda se zmije ne hrane u svom terarijmu, već u nekom drugom (akvarijum, kutija, veća posuda) pri čemu se ne uznemiravaju tokom hranjenja, a posebno se ne uznemira 15-20 minuta posle pojedenog obroka jer mogu biti nešto nervoznije i tada ugristi vlasnika (ova napomena važi za sve vrste zmija koje se drže kao kućni ljubimci).

Odgovara: Ana Jovanović, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Zanima me mogu li da u terarijum stavim grane (za penjanje) od akacije? Ako ne, molim savet šta mogu  da stavim, a da bude bezbedno po iguanu? Hvala. DarkoO: Mnogi ljudi veruju kako sve životinje instinktivno znaju šta je, a šta nije otrovno za njih. To je ozbiljna i potencijalno opasna greška kada se govori o životinjama koje ne žive u njihovom prirodnom staništu. U prirodnim uslovima životinja zna šta sme da pojede, a šta može biti potencijalna opasnost, što se iglavnom stiče iskustvom. Uginuće životinja u prirodi nije uzrokovano konzumiranjem otrovnih biljaka, što upućuje na to kako životinje ili uče iz vlastitog iskustva ili posmatranjem starijih jedinki ili instinktivno znaju koje su netoksične biljke. Kad se jednom životinja udalju iz vlastitog staništa njen instinkt i učenje postaje beskorisno. Umesto toga, životinja će pokušati da jede bilo šta što liči ili podseća na nešto već naučeno ili instiktom određeno. Toksične biljke kao azaleje ili oleandri liče na izuzetan zalogaj za gladnu ili znatiželjnu iguanu. Ako razmišljate o uređenju terarijuma biljkama ili o slobodnom šetanju Vaše iguane po stanu, morate biti sigurni da biljke koje imate nisu otrovne. Toksične materije biljaka dolaze u organizam iguane na dva načina - unošenjem u telo ili fizičkim kontaktom sa površinom biljke ili određenim delom biljke. Neke biljke su u potpunosti toksične, drugima su samo neki delovi toksični (listovi, cvetovi, koren ili semenke). Neke biljke su toliko toksične da će dovesti do uginuća iguane, dok će se od drugih ozbiljno razboleti. Toksični efekat zavisi od unesene količine u organizam, veličine same životinje, kao i od zdravstvenog stanja životinje. Neke biljke mogu i fizički uzrokovati povrede kao što su ogrebotine ili ubodi u telo, oči, usta i sl. Mogu izazvati poavu čireva, lezija ili gnojnih upala na koži, a takođe i oštetiti sistem za varenje.Za uređenje terarijuma najbolje je koristiti bambusove grane ili ih vezati i napraviti platforme u terarijumu. U prirodi iguane su odlični penjači i često borave i odmaraju se na drveću. Biljke u terarijumu nije potrebno, a ako želimo zelenilo, mora biti netoksično i čvrsto (da se ne slomi pod težinom guštera). Preporučuje se plastično. Mnogo je važnije izgraditi debele grane i platforme za odmaranje i sunčanje. Što se tiče drveta akacije, pošto niste naveli o kojoj se akaciji radi, mogu Vas savetovati kako je drvo Crne akacije (Robinia pseudoacacia), te Acacia berlandieri otrovno za životinje. Od neotrovnih biljaka spominju se drvo jabuke (Malus species), te magnolije (Magnolia stellata), drvo bukve (Fagus sylvatica L.)...Grančice koje ćete staviti u terarijum takođe moraju biti dezinfikovane i od vrsta koje nemaju toksične komponente. Za mlade iguane možete postaviti kokosove ploče u koje možete staviti vežtačke ili žive biljke što daje vrlo efektan izgled terarijumu.

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Molim Vas da mi napišete osnovne uslove držanje kajmana kao kućnog ljubimca (šta je sve potrebno od opreme, ishrana...?). Hvala unapred.ZoranO: Za držanje kajmana prvenstveno morate obezbediti prostrani akvaterarijum. Akvaterarijum mora biti 3-4 puta duži od dužine kajmanovog tela i dovoljno dubok da kajman može da pliva u njemu. Treba napraviti i jedan suvi deo na koji se kajman može nesmetano popeti. Minimalan terarijum bi bio dimenzija 1,5 x 1,5 x 1 metar, ako se radi o mladoj životinji. Morate uzeti u obzir da poraste i do dva metra. U terarijum morate postaviti grejč koji će održavati temperaturu od 26-36ºC, tj. da je dnevna temperatura viša od noćne. Bitna je i rasveta koja će emitovati spektar dnevnog svetla. Preporučio bih Vam Repti glo 5,0. Što se ishrane tiče, ukoliko se radi o mladoj životinjici, na jelovniku su insekti, mekušci i mladi glodari. Ishrana odraslih je meso i to riba, vodozemci, glodari i ptice. Ukoliko se hrani jednolično, potrebno je ishranu obogatiti vitaminima i mineralima za reptile.  

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Primetio sam parazite na iguani. Izgledaju kao sitni pauci bele boje. Kako se reši ovih parazita?Hvala, RajkoO: Ektoparaziti nisu neuobičajena pojava kod gmizavaca. Najčešće su to grinje koje parazitiraju gotovo kod sih vrsta gmizavaca. Ektoparaziti gmizavaca svrstani su u tri kategorije, pa se mogu podeliti na one koji parazitiraju samo na zmijama, paraziti koji u određenim uslovima parazitiraju osim na zmijama i na drugim gmizavcima, i konačno paraziti koji parazitiraju na svim vrstama gmizavaca. Osim na koži, neke vrste mogu parazitirati oko kloakalnog otvora, u plućima i dušniku, kao i u krvotoku.Ektoparaziti mogu izazavati velike zdravstvene probleme, sisajući krv, limfu i tkivne tečnosti. Svakako je potrebno Vašeg ljubimca podvrgnuti tretiranju protiv grinja, jer vrlo često jake infestacije mogu uzrokovati dermatitise, a mogu biti i prenosnici različitih infektivnih oboljenja. Vrlo je važno istovremeno tretirati i životinju i terarijum. Za tretiranje koriste se preparati Ivermectin i Neguvon, kao i preparati na bazi eteričnih ulja Reptipur od Sere.

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd    P: Ako mi možete napisati nešto o vrsti guštera pod latinskim nazivom Hemidactylus turcicus, bio bih Vam zahvalan. Srdačan pozdrav. Jovan iz KotoraO: Gušter pod latinskim nazivom Hemidactylus turcicus, u narodu poznat kao mackalin je noćna životinja, ružičaste boje ili boje mesa, prekriven krljuštima, koje podsećaju na bradavice. To je sasvim bezopasna životinjica, vrlo korisna, jer se hrani komarcima, paucima i drugim insektima. Najčešće boravi u zgradama, kućama, pukotinama stena i dr. Noću se oglašava oštrim piskavom glasom, najčešće kad doziva ženke ili kada se bori sa mužjacima. U proleće ženka polaže desetak jaja u pesak ili slično, iz kojih se izlegu mladunci sposobni za samostalan život. Rasprostranjen je u prioblsanim delovima mediterana. Osim kućnog postoji i zidni macaklin (Tarentola maurltanica), koji je veći od kućnog macaklina. Gornji deo tela je sive, smeđe ili crne boje. Takođe je noćna životinja, a najčešće se nalazi po starim zidovima i kućama. Ovo su izrazito spretne životinjice, penju se naglavačke, preskaču velike udaljenosti, penju se po sasvim ukošenim površinama, pomoću "lepilica" , koje se nalazi na svih 5 prstiju. Ovi gušteri kao i ostali gušteri iz porodice gekona nemaju očne kapke. Kada uđu u kuću, menjaju boju, postaju prozirni, pa im možemo videti svaki organ. Menjaju boju u skladu sa okolinom, pa se na taj način mogu sakriti. Jako su plašljive životinjice, a zimi kad je hladno sporije se kreću. Njihov nepomičan pogled kod ljudi izaziva strah, koji je sasvim bezrazložan.Na žalost najveći im je neprijatelj čovek, jer mnogi ubijaju ova stvorenja iz pukog praznoverja, da su ova stvorenja otrovna.

Odgovara: Aleksandra Todosijević, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Zanima me kalifornijska zmija. Jesu li agresivne i otrovne, čime se hrane? MiaO: Kalifornijska kraljevska zmija (Lampropeltis getula californiae) je neotrovna i smatra se  bezopasnom za čoveka. Naziv "kraljevska" dobila je zbog sklonosti prema lovu i hranjenju drugim zmijama uključujući i veoma opasne otrovnice. Reč je o zmiji koja prirodno potiče iz zapadnih delova SAD-a i severa Meksika. Životni vek joj je otprilike 15 – 20 godina, a raste do dužine od 76 – 216 cm. Kalifornijska kraljevska zmija se javlja unekoliko različitih varijateta boja iako je najčešća varijacija crnih ili smeđih pruga koje se međusobno izmenjuju sa belim ili svietložutim prugama. Aktivne su danju u slučaju hladnijeg vremena, odnosno pred veče i noću kada su temperature visoke.Obično nisu agresivne iako mogu da ugrizu ako se osećaju ugroženima. Takođe, u slučaju opasnosti se smotaju i sakriju glavu, sikću i vibriraju repom. Hrane se vrlo raznolikim plenom, uključujući glodare (miševe, hrčke..) i druge male sisare, ostale zmije, jaja kornjača i ptica, žabe, guštere i sl. Uslovi držanja vrlo su slični onima koji važe za kukuruzne zmije, o čemu možete više pročitati u odgovoru Kukuruzna zmija.Budući da je reč o dosta pitomoj zmiji koja ne zahteva neke posebne uslove držanja, dobar je izbor za početnike.   

Odgovara: Ana Jovanović, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Zanima me da li je uz sve lampe u terarijumu, za iguanu potrebno postaviti i dodatne grejače? Zahvaljujem na informacijama. JanaO: U terarijum je potrebno postaviti lampu sa kompletnim spektrom UV zračenja, odnosno i sa spektrom UVA i UVB zračenja. Ovo je vrlo bitno, da bi se emitovalo sunčevo svetlo, odnosno omogućila sinteza vitamina D3 u organizmu, koji je vrlo bitan za pravilan razvoj skeleta. Najčešće se koriste Reptil Glo lampe, prilikom čega veličina i jačna zavisi od veličine terararijuma. Postoje i Sun glo sijalice, koje emituju samo deo UV spektra i mogu se koristiti samo u kombinaciji sa rasveto koja emituje kompletan spektar. Ovakve lampe i sijalice nisu dovoljne da bi se postigla optimalna temperatura u terarijumu, što je vrlo važno, jer telesna temperatura gmizavaca zavisi od temperature okoline pa se pristupsa postavljanu adekvatnih grejača. U terarijumu treba obezbediti dnevnu temperaturu koja bi se kretala u rasponu od 21 - 30°C, a noćna temperatura bi trebala biti niža za 10 - 15°C. Ovo možemo postići jedino adekvatnim grejačima, koji se biraju prema veličini terarijuma. Stene grejači nikako nisu preporučljivi, jer se vrlo često dešava da se iguane opeku pa nastaju teške opekotine sa velikim defektom kože i tkiva. Bolje rešenje su podni folija ili kabl grejači. Nikada nemojte određivati temperaturu napamet. Obavezno smestite termometar u terarijum kako bi redovno mogli kontrolisati temparaturu te je po potrebi regulisati. Sijalice i lampe svakako treba postaviti tako da ne dovedu do opekotina i strujnog udara, što se često događa, jer iguane vole da se penju i zavlače.Svetlo bi trebalo imati 12 sati dnevno, dok je period bez svetla takođe 12 sati dnevno - ili taj ciklus može biti u odnosu 13:11. Iguane kod kojih nije pravilan ciklus osvetljenja, podložne su stresu, promenama u ponašanju, gubitku apetita u agresiji. Temperatura je vrlo bitna i da bi se odvijala nesmetano varenje hrane tako da pri niskim temperaturama često se događa da hrana počinje da truli u sistemu za varenje, što često završava oslabljenim imunitetom, infekcijama i letalnim ishodima.    

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd P: Kako ne znam gotovo ništa o ovoj vrsti kornjača zanima me: koliko dugo živi, kako se brinuti o njoj, do koje veličine raste, ima li razlike između indijske i kineske mekooklopne kornjače?Hvala na odgovoru. TanjaO: Indijska mekooklopna kornjača ili latinskog naziva Aspideretes gangeticus živi u području reka Gang, Indus i Mahanadi u Pakistanu, Indiji, Bangladešu i južnom Nepalu. Najčešće je zelene ili maslinasto zelene boje sa ili bez crnih tačkica koje se najčešće pojavljuju kod mladih jedinki, dok kod starijih su najčešće nešto tamnije maslinaste boje od osnovne boje. Osim mekanog oklopa koji ne poseduje koštane pločice, karakteriše je dugačak vrat i duguljasta špicasta "surla". Ova kornjača može u plitkim vodama da diše pomoću duge njuške i cevastih nozdrava. Među prstima ima plivaće kožice. Danju leži na dnu, ukopana u pesak ili mulj, podižući glavu kako bi disala ili zgrabila plen. Noću lovi rakove, mekušce, insekte, ribe i vodozemce. Kada se oseti ugroženom, cela se uvlači u oklop. U takvim situacijama može i da snažno ugrize. Postoje i različite varijacije unutar vrste koje se mogu naći i na području Afrike. Može da naraste do 30 centimetera (dužina oklopa), a neki autori spominju primerke i od 69 centimetara.Ove kornjače isključivo žive u vodi, a izlaze na kopno dok se sunčaju ili polažu jaja. Mužjaci su manji od ženki. Polno sazrejevaju sa  4-6 godina, a mogu da polože i do 75 jaja. Jaja polažu na peščanim plažama ili u blato. Inkubacija može iznositi i do 250 dana, dok kod kinenskih mekooklopnih je taj period oko 60 dana. U prirodi žive oko 25 godina. Indijske mekooklopne kornjače hrane se insektima, žabama i drugim vodozemcima, rakovima, mekušcima, ribom i vodenim biljem. Smeštaj za ovu vrstu kornjače zahteva veliki terarijum, sa nivoom vode koji će joj omogućiti nesmetano "provirivanje" i sunčanje na kopnenom delu terarijuma. Temperatura vode mora iznositi 25-30 stepeni celzijusa, kako bi se kornjača nesmetano hranila i varila hranu. Da bi održavali konstantnu temperaturu u terarijumu potrebno je postaviti grejač. Osim grejača od velike je važnosti filtracija vode, zatim UV lampa, da bi se omogućila sinteza vitamina D3, koji je važan u metabolizmu kalcijuma i njegove akumulacije u kostima.Kinenska mekooklopna kornjača je nešto tamnijih boja, a u prirodi se nalazi na području Japana i Kine. Uslovi držanja su identični.

Odgovara: Mirjana Pejčić, dr. vet. med., Pet centar, Bulevar M. Milankovića 1v, Beograd    P: Zanima me anatomija kraljevskog pitona, tj. zmija uopšte, pošto posedujem jednog kraljevskog pitona.Zahvaljujem na odgovoru. BojanO: Anatomija zmija je jedinstvena i razlikuje se od anatomije sisara i drugih životinja. Mozak zmija je vrlo sličan ptičijem mozgu, ali imaju manjak cerebralne hemisfere za razliku od ptica i sisara. Može se reći da zmije nisu jako inteligentna bića, ali mogu naučiti kada je vreme hranjenja, pa ćemo ih vrlo često zateći da u vreme hranjenja čekaju vlasnika. Čula zmija se baziraju na principu mirisa i kože (dodir), te senzora toplote na glavi, pomoću kojih detektuju plen. Nemaju pokretljiv očni kapak, ali poseduju tzv. providnu opnu koja štiti oko. Upravo zbog toga pomeranje očiju kod zmija je ograničeno. Osim navedenog, nemaju spoljašnje ni srednje uho niti bubnu opnu. Imaju tzv. malu "ušnu koščicu", pomoću koje detektuju vibracije iz okoline i to preko zemlje. Vibracije iz vazduha vrlo teško detektuju i to samo one vrlo malih frekvencija. Zmije imaju dve nozdrve, ali za razliku od sisara ih ne koriste kao čulo mirisa. Umesto toga koriste nagle pokrete jezika kao aparat / čulo mirisa. Poseduju mali organ u gornjoj strani usta koji se naziva Jacobsonov organ, koji preko jezika prima sitne čestice iz okoline i na taj način detekuju miris plena ili predatora. Za razliku od sisara jezik im ne služi kao čulo ukusa, već isključivo kao čulo mirisa. Zmije imaju za razliku od sisara tzv. šesto čulo, odnosno detektore toplote, koje sam već spomenula. Toplotni detektori se nalaze između nosnih otvora / nozdrva i očiju. Pomoću tih senzora zmije vide toplokrvne životinje, odnosno plen, kao infra crveno zračenje. Ti toplotni senzori imaju dve komore, spoljašnju i unutrašnju. Unutrašnja detektuje toplotu tela same zmije (hladnokrvna životinja - temperatura tela zavisi od temperature okruženja), a spoljašnja služi za detektovanje plena, odnosno detektuje toplotu različitu od one koju je zabeležila unutrašnja komora. Ovi senzori su najosetljiviji kod zmija iz porodice viperidae, da čak mogu osetiti toplotnu razliku od 0,002ºC.Koža zmija je u direktnom kontaktu sa tlom, pa zbog svoje specifične građe štiti zmiju od abrazija, povreda i dehidracije. Koža je građena od "ljusaka / krljušti" koje su sa strane i na gornjem delu tela manje i tanje, ređe, a na donjem delu tela koji je u dodiru sa tlom su deblje i gušće. Koža je suva i ima dve žlezde, parne analne žlezde, čiji sekret služi za privlačenje suprotnog pola, zaštitu od predatora, kao i za obeležavanje teritorije. Karakteristično je i presvlačenje zmija, koje se češće događa u kućnim uslovima držanja, nego u prirodi. Mišići zmija su specifični i ne samo da služe za kretanje čitavoga tela, već omogućavaju i da zmija proguta čitav plen. Skelet zmija nije kompleksno građen, upravo zbog činjenice da zmije nemaju extremitete. Pitoni i neke vrste boa imaju ostatke karličnih kostiju, odnosno zakržljale ostatke zadnjih nogu, koji se nalaze na ulazu u kloaku i služe im pri reprodukciji (obuhvatanje ženke). Zmije imaju između 150 i 500 pršljenova, koji su čvrsto povezani i nepomični, osim repnih. Kosti glave i zubi omogućavaju da zmija proguta plen puno veći od sebe. Te kosti imaju vrlo elastične ligamente, koji upravo omogučavaju maksimalno "rastezanje" glave.Respiratorni sistem uključuje dušnik, bronhije, pluća i vazdušni tobolac. Vazdušni tobolac se nastavlja sve do repne regije, a kao hidrostatski organ ima funkciju regulacije pritiska u telesnim šupljinama. Pošto zmije nemaju dijafragmu, udisaj i izdisaj se odvija pomoću mišića na telu. Sistem za varenje uključuje jednjak, želudac, tanko crevo, colon (deo debelog creva) i žlezde. Jednjak za razliku od sisara koji je jako mišićav, pa na taj način odlazi hrana u želudac, kod zmija su jednjački mišići slabo razvijeni, pa se hrane pokreće u želudac mišićima tela. Spoj između želuca i jednjaka nije naglašen. Taj prostor je u stvari nabor, koji će pospešiti varenje i apsorpciju hranjivih materija. U tankom crevu se odvija apsorpcija hranjivih materija i transport hrane u colon. U kolonu se formira feces koji se kloakom izbacuje iz tela. Kloaka je ustvari ono što je kod sisara anus, ali kod zmija preko klaoke ne izlazi samo feces, već i produkti urinarnog i reproduktivnog sistema. Jetra, žučni mehur i gušterača su povezani sa sistemom za varenje. Jetra je najveći unutrapnji organ kod zmija, smeštena između srca i želuca. Jedna od najvažnijih funkcija jetre je proizvodnja žuči i probavnih enzima. Žućni mehur i slezina smešteni su na zadnjem delu jetre. ŽuČni mehur proizvodi žuč koja otiče u tanko crevo. Gušterača takođe proizvodi enzime potrenbe za varenje koje luči u tanko crevo, te luči i hormone koji regulišu glukozu u krvi.Srce kod zmija se razlikuje od sisara po tome što je podeljeno na dve predkomore i jednu komoru. Vrlo je zanimljiva činjenica da je srce zmija pokretno, pa na taj način se štite od oštećenja u trenutku kada plen prolazi jednjakom. U blizini je smešten i timus (grudna žlezda) koja produkuje ćelije imunološkog sistema u krv. Zmije imaju iste endokrine žlezde kao i sisari, štitnu (odgovorna za normalan rast i razvoj i presvlačenje kože), nad štitnu (pomaže metabolizmu kalcijuma) i nadbubrežnu žlezdu. Nadbubrežne žlezde su smeštene u repnoj regiji. Bubrezi zmija su asimetrično smešteni. Desni bubreg se nalazi bliže glavi od levoga. Za razliku od sisara zmije nemaju bešiku, već se urin izlučuje ureterima direktno u kloaku. Polne žlezde mužjaka i ženki su parne. Kao i desni bubreg, desni ovarij (jajnik - kod ženki) i desni testis(kod mužjaka) smešteni su bliže glavi od levog jajnika i testisa. Inače, polne se žlezde nalaze bliže glavi nego bubrezi. Neke zmije su oviparne (ležu jaja), a neke vrste su viviparne (rađaju žive mlade).Kod sisara mužjaci imaju dva kanala - epidididymis i ductus deferens, povezani sa svakim testisom, dok kod zmija se sperma transportuje kroz ductus deferens direktno u kloaku. Mužjaci imaju parni organ hemipenis, koji su smešteni na zadnjem delu kloake. To su kopulatorni organi i oba su funkcionalna, ali samo jedan za vreme kopulacije transportuje spermu u ženku.