Policistična bolest bubrega (PKD)

P: Mom persijskom mačku je dijagnostifikovan PKD. Zadnjih par dana je bio u depresiji, nije jeo, malo je povraćao tečnost, obavljao nuždu normalno. Mislila sam da ima ponovo probleme sa kamencem. Dobio je antibiotik, infuziju i glukozu. Imao je temperaturu 40.2 C. Malo sam čitala o toj bolesti i videla sam da piše da se ta bolest može odrediti testiranjem DNK, ali da se simptomi počnu javljati kasno (ako se pojave), kada je već 2/3 bubrega van funkcije. Mene sada zanima postoji li mogućnost da se oporavi i da mu bude dobro.
Hvala Vam puno na brzom odgovoru. Andrea

O: Policistična bolest bubrega je poremećaj normalne diferencijacije bubrežnog parenhima zbog multiplih cisti. Bubrežne ciste nastaju iz preteča nefrona (nefron je osnovna jedinica za pročišćavanje krvi u bubregu; sastoji se od bubrežnog telašca, kanalića i sabirnih cevčica). Zahvaćena su oba bubrega najverovatnije zato što je bolest nasledna. Persijske i druge dugodlake mačke su češće podložne ovom oboljenju od ostalih rasa. Ciste ostaju neotkrivene sve dok ne postanu dovoljno velike i brojne da izazovu zatajenje bubrega i povećanje abdomena. Pacijent ne pokazuje nikakve kliničke simptome dok su ciste male i malobrojne.

Moguće je abdominalnom palpacijom palpirati kvrgave bubrege. Najčešće nisu bolne prilikom palpacije, osim ako nisu sekundarno inficirane što dovodi do rastezanja kapsule bubrega i pojave bola. Osim genetike faktori koji pogoduju nastanku bolesti mogu biti: endogeni i okolišni koji ubrzaju nastanak. Endogene komponente prema hipotezi stimulišu hiperplaziju ćelija i i pridonose nastanku cisti pomoću paratiroidnih hormona, vazopresina i endotoksina crevnih mikroba. Takođe pridonose i hemijski agensi kao difeniltiazol, difenilamin i dugodelujući kortikosteroidi. Diferencijalno dijagnostički potrebno je isključiti druge multicistične bolesti bubrega, bubrežne ciste povezane sa hroničnim zatajenjem bubrega i bubrežnom displazijom, necistične uzroke povećanja bubrega, bubrežne neoplazije, hidronefrozu, peribubrežne pseudociste, mačji zarazni peritonitis, gljivičnu i bakterijsku upalu bubrega. Analizom krvi ne nalazimo nikakvu abnormalnosti osim ako nije došlo do zatajenja bubrega. Sadržaj cisti može biti proziran, zamućen ili krvav te se sadržaji iz različitih cisti iz istog bubrega mogu razlikovati. Bakterijska kultura sadržaja ciste može pomoći kod detektovanja prateće infekcije. Rentgen i intravenozna urografija su neagresivne metode za potvrdu postojanja cisti, a takođe i ultrazvuk. Aspiracijom sadržaja ciste može se razlikovati od ostalih bolesti koje uzrokuju povećanje bubrega.

Bakterijsku upalu bubrega potrebno je odmah započeti lečiti jer iako nije trenutno opasna po život može dovesti do sepse. Spontano povlačenje cisti nije dokumentovano. S vremenom njihov broj može i porasti i tako uticati na normalnu funkciju bubrega. Tretman je najčešće sveden na ublažavanje i minimiziranje posledica koje uzrokuju (zatajenje bubrega, bubrežna infekcija, krv u mokraći i bol) jer uklanjanje cisti još nije ostvarivo. Aspiracija preko kože sadržaja iz ciste može smanjiti njenn volumen i redukovati bol. To je nepraktično kod bubrega sa velikim brojem cisti. Kod terapije inficiranih cista treba uzeti u obzir njihov sadržaj kiselog karaktera što može ometati delotvornost nekih antibiotika (npr. cefalosporini i penicilini). Lužnati antibiotici topivi u mastima antibiotici (trimetoprimsulfonamid, enrofloksacin, hloramfenikol, tetraciklin i klindamicin) penetriraju epitelijalnu barijeru i bivaju ionizirani i uhvaćeni u lumen ciste preporučuju se kod ljudi sa inficiranim bubrežnim cistama pa se može razmotriti i njihova upotreba kod životinja.Pacijenta je potrebno kontrolisati svakih 2-6 meseci.

Dugoročna prognoza pacijenta sa policističnim bubrezima često zavisi od zahvaćenosti i stepena zatajenja bubrega.