Milan Milanovic v3

Odgovara:
Milan Milanović, dr. vet. med.,
Pet centar, Sentandrejski put 11, Novi Sad

P: Čitala sam na internetu u vezi mačije side pa sam naišla i na Vaš sajt. Pokušavam da saznam što više o ovoj bolesti jer moja mačka stara 10,5 godina boluje od toga. Za to smo saznali prošle godine kada je dobila stomatitis. Htela bih da vam kažem da je jedini lek koji stvarno deluje i pomaže podizanju imuniteta inekcija sa kortikosteroidom. Mesecima smo pokušavali, dobijala je najbolju hranu, antibiotike, sve što je moglo da se učini ali ništa nije davalo rezultate. Samo 2 veterinara (a razgovala sam sa sigurno 15) su bila za to, pokušali smo i njoj je zaista mnogo bolje. Jel znate nešto više o tome? Znam da je i to štetno. Hvala puno. Kristina.

О: Mačja sida (FIV - imunodeficijencija mačaka) je virusna bolest mačaka uzrokovana virusom mačije imunodeficijencije koji pripada grupi retrovirusa. FIV virus je strogo specifičan za mačke i ne postoji mogućnost da mačka inficira čoveka. Razvoj bolesti je dugotrajan i veoma sličan razvoju AIDS-a kod ljudi. Virus postupno uništava imunološki sistem životinje i otvara prostor raznim drugim infekcijama.

Infekcija FIV virusom javlja se kod mačaka u celom svetu.

Pojava FIV infekcija češća je kod starijih životinja, a prosečna starost mačaka kojima je dijagnostikovana infekcija iznosi 5 godina. Bolest se primarno prenosi putem dubokih ujednih rana zbog čega se infekcija češće javlja kod agresivnih mužjaka koji žive slobodno izvan stanova i učestvuju u borbama oko teritorija s drugim jedinkama. Bolest se može preneti i transfuzijom zaražene krvi, kao i s majke na mladunčad - najčešće za vreme prolaza kroz porođajni kanal.

Nakon infekcije javlja se prolazna faza praćena povišenom temperaturom, povećanim limfnim čvorovima i neutropenijom, nakon čega se većina mačaka oporavi i mogu živeti naredne mesece pa i godine bez ikakvih znakova infekcije. Razvojem imunodeficijencije (slabljenje obrambenih mehanizama) mačka postaje sklonijama raznim infekcijama koji inače kod životinja sa snažnim imunolškim sistemom nisu u stanju uzrokovati razvoj bolesti.

Zdravstveno stanje inficirane mačke progresivno se pogoršava kroz naredni period i može se karakterisati raznim hroničnim infekcijama koda se moze smenjivati sa stadijumuma prividnog ozdravljenja.

Iako je bolest fatalna i za sada ne postoji način da se virus ukloni iz organizma, mačka može živeti i više godina bez znakova bolesti. Dužinu života kod inficiranih mačaka nemoguće je predvideti jer zavisi od brzine propadanja imunološkog sistema i težine infekcija respiratornog, digestivnog ili mokraćnog sistema, jetre, bubrega itd.

Infekciju je moguće dijagnostikovati laboratorijski, dokazivanjem prisutnosti antitela. S obzirom da je nemoguće izbaciti virus iz organizma, pozitivan rezultat pretrage na antitela daje gotovo siguran nalaz prisutnosti virusa u organizmu. Kod malih mačića je moguće da su nasledili antitela od majke ukoliko je ona inficirana virusom pa je moguće da daju lažno pozitivnu reakciju, iako je velika verovatnoća da će deo tih mačića s vremenom biti i sami inficirani. Negativan rezultat upućuje na to da mačka nije inficirana virusom, iako zbog dosta sporog toka bolesti nekada je potrebno dosta vremena da mačka razvije antitela na virus. Takođe, kod nekih inficiranih životinja imunološki sistem je već toliko oslabljen da nije u stanju odgovoriti sintezom antitela i pozitivnom reakcijom na antitela.

Jedini siguran način sprečavanja infekcije je sprečavanje mačke da dođe u kontakt s virusom. Pokazalo se da se bolest prenosi primarno putem dubokih ugriznih rana, zbog čega se bolest ne javlja kod kućno držanih mačaka koje žive u stabilnoj socijalnoj strukturi s drugim mačkama, bez agresivnosti i kontakta s potencijalno inficiranim mačkama.

Kako većina mačaka ugine kao posledica komplikovanih sekundarnih infekcija, jedinu meru koju vlasnik može preduzeti je prevencija sekundarnih infekcija. Treba zaštititi mačku od izlaganja infektivnim česticama (bakterije, paraziti) držeći mačku podalje od ostalih mačaka, u zatvorenom prostoru bez kontakta sa drugim životinjama. Mnoge oportunističke infekcije koje prate FIV mogu se lečiti antibaterijskim i antigljivičnim lekovima ali s napretkom FIV-a infekcije postaju teže za lečenje.

Kortikosteroidi su, zbog svojih protuupalih karakteristika, jedni od najkorisnijih lekova u farmakoterapiji uopšteno, međutim naročito su značajni u lečenju raznih upalnih bolesti kože, poput dermatitisa, atopičnog dermatitisa, seboreičnog dermatitisa i seboreje, pemfigusa i brojnih drugih kožnih upalnih bolesti.

Kortikosteroidi su hormoni kore nadbubrežne žlezde, pa imaju brojne fiziološke funkcije. Imaju i brojne farmakološke funkcije, a danas su razvijeni sintetski (izmenjeni) derivati prirodnih kortikosteroida kojima su neke farmakološke osobine pojačane, a druge potisnute. Tako je uticaj na metabolizam glukoze smanjen, a pojačano je protuupalno delovanje.

Kortikosteroidi se lokalno koriste zbog svog izrazitog protuupalnog svojstva i antialergijskog delovanja.
Upala je prirodni obrambeni mehanizam kojeg organizam pokreće da bi se obranio od infekcija ili da bi se zalečila fizička, hemijska ili termička oštećenja tkiva. Vrlo je slična alergijskoj reakciji.

Vlasnici bi trebali biti svesni da antimikrobni lekovi mogu biti samo umereno uspešni i moraju se koristiti konstantno kako bi se sprečile nove infekcije. Većina antivirusnih lekova nisu delotvorni protiv FIV-a, iako imunomodulatori kao što je interferon mogu pomoći u ublažavanju simptoma. Naravno kvalitetna hrana sa dodatkom vitamina i minerala, preparata sa beta glukanima koji podstiču izgradnju imuniteta kod životinje i uvek pozitivno deluju na organizam i pomažu borbu protiv virusnih, gljivičnih kao i malignih bolesti.

FIV-pozitivne mačke trebale bi biti kastrirane ili sterilizirane, hraniti se visokokvalitetnom i uravnoteženom hranom. Bar svakih 6 meseci napraviti kompletan pregled (posebna pažnja se poklanja na zdravlju desni, očiju, kože i limfnih čvorova). Težina mačke se mora meriti precizno i upisati jer je gubitak telesne težine često prvi znak pogoršanja. Kompletna krvna slika, biohemijska analiza krvi i pretraga urina trebala bi se provoditi bar jednom godišnje.

OZNAKE: